15. 05. 2013
Verica Rakočević
Tridesetogodišnji jubilej
Povodom tridesetogodišnjice kreativnog rada i predstavljanje nove kolekcije, popričali smo s jednom od najpoznatijih domaćih dizajnerki, Vericom Rakočević. Samo za SML govori o inspiraciji i stilu, modi u Srbiji, a i u svetu, ali nam i otkriva tajnu aktuelnosti nakon tri decenije rada.
SML: Kako je sve počelo? Kada ste odlučili da želite da se bavite modom?
VR: Počelo je slučajno, kao i sve značajne stvari i događaji u mom zivotu. Pripremala sam se studirajući na Filozofskom fakultetu pedagogiju i na višoj defektološkoj maloletničku delikvenciju, za sasvim drugaciji posao. Međutim, spletom okolnosti počela sam da radim u Zavodu za zaštitu spomenika, banalno, kao referent za arhivu. Lepršavog duha i nemirnog karaktera, tražila sam nešto što će mi dizati adrenalin ako to već nije bila policija gde sam želela da budem Nikita. Jedne večeri u društvu Irfana Mensura i moje drugarice, njegove tadašnje supruge Ljiljane Perović, moj suprug i ja, slušajući o njihovoj ideji da otvore butik, donesemo istu odluku. Priča je duga i interesantna, ali ono što je za mene najbitnije je odluka, da se tim poslom bavim na ispravan način. Završila sam diferencijalne ispite u tekstilnoj školi, prionula na učenje svega stručnog što je vezano za ovaj posao i uz pomoć pok. profesorke Anđelke Slijepčević, posle sedam godina učenja bila spremna da se potpišem kao kreator.
SML: Pored mode, poznato je da ste dizajnirali parfem i kremu u sklopu vašeg brenda. Šta vas je inspirisalo na to, jer vezivanje različite grupe proizvoda za isti brend nije svojstveno u Srbiji?
VR: Pa ništa što je logično nije svojstveno Srbiji. Moje učenje je trajalo dugo i obuhvatalo je i istraživanje kako se u svetu razvija jedan brend. Naravno, uslovi ovde i tamo su nemerljivo nepovoljniji za nekoga ko živi i radi ovde. No, ja sam hazarder, igrajuci se istinskog “Brenda” na ovim prostorima, prodavala sam nekretnine stečene u periodu kada sam učila i bila butikar, da bi sve imalo smisla i izgledalo kao tamo negde gde pravila postoje. Izgleda da raditi po pravilima u zemlji gde pravila nema, dovodi do toga da umesto ulažući rastete, ovde vam samo raste broj članaka u novinama, rastu vam traumatična iskustva od toga što svaka nepažljivo izrečena reč vodi u skandal, koji je daleko intrigantniji od onoga što suštinski radite i što zaslužuje potpuno drugačije vrednovanje.
Nastavak na sledećoj strani...
