Crte lica kao trend

"U Ušću je u toku samit žrtava plastične hirurgije, nemoguće da je slučajnost"

Bila sam u Ušću pre neki dan. Htela sam da kupim farmerke a kupila sam papuče, karmin I fen. Tako svaki put. Krenem po cipele, vratim se sa haljinom I lakom za nokte. Sela sam na kraju tamo na trećem spratu da popijem neko sveže ceđeno voće I da malo gledam ljude. Nemojte da mi kažete da vi to ne radite. I tako sam pila I gledala I ljudi su prolazili, uglavnom žene. Prođe žena, ja je otpratim pogledom, otpijem malo soka, pogledam ponovo, a ista ta žena opet prođe. Kao ona crna mačka u Matriksu, ako se sećate. Prođe crna mačka, onda slika trepne I ista mačka ponovo prođe na potpuno isti način. U filmu je to bila greška u programiranoj stvarnosti. Malo sam se zbunila. Onda sam shvatila da to nije ista žena. To je slična žena. Veoma slična žena. Pa još jedna. Pa još jedna…

Onda sam izvadila telefon, jer ja kad se zbunim svratim na Twitter da to podelim s ostatkom sveta. Napišem: “U Ušću je u toku samit žrtava plastične hirurgije, nemoguće da je slučajnost.”. Kliknem “tweet” I malo mi lakne.

Ne znam kako bih ih drugačije nazvala jer ne verujem da je ijedna od tih žena želela da sreće svoje dvojnice po tržnim centrima, klubovima I gradskim ulicama. Sve do jedne su imale neobično puna usta, male nosiće, blago zakošene oči I raskošne dekoltee. Ono što je bilo veoma različito su njihove godine: varirale su od ranih dvadesetih do kasnih pedesetih, ako je verovati mojoj slobodnoj proceni.

Nemam baš ništa protiv plastične hirurgije, ali postojanje I poštovanje trenda kada su u pitanju crte lica, to je nešto što mi izaziva ozbiljnu nelagodu. Čak I kada je odeća u pitanju ne pratim baš sve trendove jer nešto mi jednostavno ne stoji dobro, ili mi se, još jednostavnije, ne dopada. Na primer tunike I haljine sa spuštenim strukom uopšte ne nosim jer ne odgovaraju mojoj figuri, a U.G.G. čizme mi se ne sviđaju pa ih nemam. A lice? Mogu slobodno da kažem da moje lice uopšte nije u trendu. I ja mu to opraštam: mnogo toga smo zajedno prošli I dobro me je poslužilo. Lice, osim za šminkanje, volim da koristim za izražavanje emocija I do sada me nije izdalo. Svašta ume da izvede – širok osmeh, saosećajni pogled, strogo podignuta obrva, suza suzu stiže, usta stisnuta od ljutnje, ono ima rešenje za svaku situaciju. Naravno da u opšti utisak koji ostavljamo na druge ulaze i figura, kosa, odeća… ali naše lice nas ipak najvernije i najupečatljivije predstavlja svetu. Ako ste od onih koji ne zaboravljaju ljude iako ste ih sreli samo jednom, reći ćete “odlično pamtim lica”, jer teško da postoji bolji znak raspoznavanja. Ono je vitalni deo našeg identiteta, i jedno jedino koje nam je dato. Moje lice me gleda sa fotografija iz porodičnih albuma, od lica bebe postaje lice devojčice, pa lice devojke i na kraju žene, na njemu je sada ispisan moj život. Ne mogu da zamislim život sa nekim drugim licem, pogotovo ne sa onim koje ne bih viđala samo u ogledalu već i na mnogobrojnim sugrađankama.

Smisao modnih trendova nije u tome da nas sezonski uniformišu. Oni nam se nude kao sredstvo da dalje istražujemo i osvežavamo sopstveni stil iz sezone u sezonu. Smisao trendova u plastičnoj hirurgiji ne umem da objasnim, mogu samo da pretpostavim da imaju veze sa usavršavanjem novih procedura i zahvata. Ali mogu da konstatujem da postoje, i da je uniformisanje crta lica itekako prisutno na našim ulicama. Štancovanje frizura, autfita ili načina šminkanja nas je odavno preplavilo, a sada se i štancovanje lica dovoljno omasovilo da je postalo vidljivo oku običnog posmatrača. Sa tim imam dva problema. Prvi je problem dve crne mačke iz matriksa – ne znam kako da ih razlikujem kad su iste. Drugi je problem što trendovi prolaze i dolaze novi. Odeću koja više nije trendi bacim, a šta se radi s licem? Teško da se nosi samo jednu sezonu.